(Рембрант: Повратак блудног сина)

О ПРАВДИ И ПРАВЕДНОСТИ

Хтео бих да о овоме цитирам давнашњег писца, ВАЛТАЗАРА ГРАЦИЈАНА из 17. века, изузетног познаваоца људских нарави. Он пише:

„Праведан стоји увек на страни истине с толико чврстине да га не може натерати ни страст светине, ни сила деспота, да прекорачи границу правичности. Но, ко је тај Феникс правичности? Заиста, мало присталица има правда. Многи је, истина, хвале, али не за своју кућу. Други иду за њом док још није опасно, али тада је се превртљивци одричу, а политичари јој се ругају. Јер она (праведност) не познаје никаквих обзира, па било да се сукоби са пријатељством, са силом, или са својим сопственим користима; а баш ту и лежи опасност, да се од ње одметнемо, као што се одмећу превртљивци, изговарајући се: да то чине да не би били на путу намерама виших од себе, или на путу државном резону. Но, сталан човек држи свако претварање за неку врсту издаје; он полаже своју вредност више у своју непоколебљиву сталност него у своју памет; он се увек налази тамо где је истина. Па отпадне ли од које странке, то није због његовог врдања, већ због врдања странке, која је још пре тога отпала од истине“.

Како тад – тако и сад!

А ево шта каже Свето писмо Старога завета:

Гле, није ослабила рука Господња да не може спасти, нити је отежало ухо његово да не може чути. Него безакоња ваша раставише вас са Богом вашим, и греси ваши заклонише лице његово од вас, да не чује. Јер су руке ваше оскрнављене крвљу и прсти ваши безакоњем, усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче превару. Нема никога да виче за правду, нити има да се бори за истину, уздају се у ништавило, и говоре лаж, зачињу невољу, и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину, ко поједе јаје њихово умре, и ако које разбије, излеже се гуја. Платно њихово није за хаљине, нити ће се они оденути својим раом, посао је њихов безакоње и у рукама је њиховим насиље. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви невине, мисли су њихове безакоње, на путевима је њиховим пустош и насиље. Пута мирнога не знају, и на путевима њиховим нема правде, начинили су себи криве стазе, ко год иде по њима, не зна за мир.

(Књига пророка Исаије, 59: 1–8).

Како тад, тад, тад – тако и сад!

Миле С. Баврлић