АКВАРЕЛИ БЕОГРАДА

Миливоје Бегенишић

Миливоје Бегенишић, дугогодишњи уредник у Општеобразовној редакцији Телевизије Београд (1967–1997). Урадио је десетине значајних емисија, од којих су најпознатије серије: Ризница културног блага (30 емисија) и Оставштина за будућност (60 емисија). Саговорници су му били најпознатија имена југословенске ликовне, књижевне и позоришне сцене.

Добар познавалац прилика, људи и уметности.

ЗАПИС О КОСОВКИ ДЕВОЈЦИ

(Из књиге Акварели Београда Миливоја Бегенишића)

1

На крају двадесетог века Београд је пун избеглица. Балканска лудила ратовања, од памтивека, па и у овом времену, приморају многе породице и појединце да беже од немила до недрага.

Косовку Девојку сам упознао на шалтеру једне београдске банке. Пленила је лепотом и грациозношћу. Завршила је економски факултет и ради ту привремено. Избеглица је. Рођена је у Призрену. Све што се пружа избеглицама, то је некаква компликована, понижавајућа привременост. И крхка и болна надања. На њеном лицу, које није било оптерећено шминком, господариле су смиреност и нежност.

Због Косовке Девојке, почео сам чешће него што је неопходно да одлазим у ту банку. При сусрету с њом враћао сам се и Призрену, градићу пуном српских древних, лепих традиција, величанствених храмова и других ризница културног блага. У мирним временима њеног детињства, за телевизијски програм снимао сам филм о том граду и његовој раскошној прошлости. Био је престоница Српске царевине. У трговини Истока и Запада био је златни мост. Каравани Дубровачке републике, натоварени разноврсном робом, ишли су преко Призрена за црноморске градове и Блиски исток. И отуда доносили богатства за градове на обалама Јадранског мора. Првенствено Дубровнику и Котору. У одласку и повратку боравили су и трговали у Призрену. Под њиховим утицајем развили су се разнолики занати: израда тканина, накита у сребру и злату. Богатство се гомилало. Зидали су се велелепни храмови: Богородица Љевишка, Високи Дечани (главни мајстор био је градитељ фра Вита из Котора), величанствена Грачаница и многа друга здања.

Снимајући филм, уживали смо гостопримство бројних српских породица чији су преци од давнина творили историју тих предела. Отварали су нам врата свих одаја и показивали наслеђе у тканинама богатих боја, накит у сребру и злату. И друге драгоцености. А најлепше од свега, отварали су нам своје племените душе. Из тих људи зрачила је отменост, племенитост која краси свет раскошне културе.

Косовка је дивни изданак тих људи. Наследник је свих њихових однегованих лепота и врлина.

Свакога дана, све је више пленила моју пажњу и наклоност.

2

У Грчкој сам. Над градом Атином сунце кропи своје златне врелине. У овој бајколикој земљи богови су имали врлине и мане људи – и људи судбину богова. И људска мисао, и све гране уметности и градитељства, у то време, успињале су се до звезданих висина.

Лутајући улицама града, од многих црнооких и вране косе Гркиња привиђао ми се Косовкин лик. У тим тренуцима шапутао сам њено име као одани верник молитву. У мојим размишљањима, сећањима, сновима, господарила је Косовка Девојка. Падале су ми на памет приповетке нобеловца Иве Андрића: ,,Бајрон у Синтри“ и ,,Јелена жена које нема“. (Препоручио сам и Ани да их прочита).

Ранијих година крстарио сам по овој православној земљи уздуж и попреко. То ми је била жеља од раног детињства. Јер хиљаде младића из Херцеговине у Првом светском рату притекли су у помоћ Србији у борби против Аустроугарске и Немачке. И доспели су, измождени и израњавани, међу ове добре људе. Мој отац је имао само четрнаест година, и пратећи свога старијег брата Илију кроз све те љуте недаће и крвава бојишта, обрео се на овом тлу.

Да је Косовка Девојка поред мене, највише бих јој причао о Светој гори. Јер на тај простор не сме женска нога да крочи. А Света гора је гнездо наше културе и историје као и Косовкин град Призрен.

Манастир Хиландар на Светој гори је света књига о скоро хиљадугодишњем успону српског народа на балканским просторима. Моје дивљење, поред многих других факата, изазвали су монаси, пуни доброте, који подвижништвом и великим одрицањима савлађују чуда живота, држећи се десет Божијих заповести. (Боравио сам међу њима у неколико наврата скоро по месец дана правећи два филма о богатствима Хиландара).

У великој тишини, или у моћној песми манастирских звона, мене је стално ломила, комадала, мрвила тешка мисао – о пролазности свега на овој плавој планети, пуној свакојаких промена и нестајања. У исто то време, у одајама Хиландара монаси су шапутали, певали молитве ,,Створитељу неба и земље“, у славу постојаности и вечности свега на свету, почев од наших душа па до свега што је ,,Бог створио“.

На трен, занемео бих пред тим њиховим узвишеним заносима и веровањима. Корио сам себе што немам снаге да усвојим њихову загледаност у вечност. И толику веру у људску доброту.

3

Ево неколико импресија о Косовки Девојци. У њеним крупним црним очима борави много опојних тајни. И жаре ватре младости. Понекад би изгледало да у тим очима столује заљубљено пролетње сунце. Глас јој је плетиво умилних мелодија. Та девојка, кротка и поносита, сан је мушких слатких пожуда. Београдски тротоари и шеталишта носе њене кораке на својим длановима изјављујући јој љубав немуштим језиком. Млади хоризонти града пропињали су се у висине да би је боље видели. Косовка Девојка, у предвечерја, ослушкује даљине из којих се јавља поветарац са шарпланинских висова и доноси драге песме из Призрена и са Косова. У румена јутра умива је сребрни жубор призренске реке Бистрице. Избегличка сета јавља јој се у сну и на јави. Од свих зала и невоља бране је доброта и лепота.

Причала ми је Косовка Девојка да мало ко

у свету зна колико је голем бол што га приређују избеглицама поједини властодршци. Подсетила ме је да је Богородица Љевишка сазидана 1307. године, Грачаница 1321, Дечани 1327, и тако редом. То богатство проглашено је светском културном баштином. Недавно, представник Француске у једном међународном форуму тражио је да се све то прогласи шиптарском ризницом културног блага. Уз помоћ и његове владе, отеран је српски народ са својих огњишта и од својих богомоља. Тај свемоћник је пренебрегао чак и то да су Шиптари недавно палили и рушили те споменике, јер не припадају њиховој вери. Заборавља и то да су ти храмови подизани у време када су и Французи градили свој понос Париза – Богородичину цркву (Notre-Dame). Још веће чудо невиђено стигло је из моћне Америке. Државна секретарка те велесиле потписала је уговор са Шиптарима да је све српско са тих територија ,,косовско албанско културно наслеђе“.

Са Косовкиних усана текла је та страшна прича. Чело јој се таласало. Тукли су дамари у слепоочницама. Из лепих црних очију помаљале су се сузе.

Подсетио сам Косовку Девојку да је понос и светиња Сједињених Америчких Држава – Бела кућа, резиденција председника и његових саветника, подигнута тек 1792. године. А да је муж те министарке, пре десетак година, као председник, док је наређивао бомбардовања свих српских територија, када су убијана деца, старци и жене, приређивао сексуална оргијања са тинејџеркама у чувеном Овалном кабинету Беле куће, из кога се управља судбином Америке, па и света. Над тим перверзијама свог председника згражавала се готово сва Америка. Али чудима, изгледа, нема краја – умножавају их власти и властодршци у свим државама света.

4

Пролазе дани у неком помамном трку. У Београду и његовој околини – избеглице на све стране. Разапети су између зле судбине и варљиве наде. Збуњеност, забринутост, тамна сета, извиру из сваке њихове речи, погледа и израза лица. Скоро подједнако код младих и старих. Омладина то понекад успева да прикрије измаштаним полетом. Али само накратко. Чак и њихови најмлађи, деца – богобојажљива су и лишена безбрижности.

Највише животних ломова, посртања и падова доживљавале су лепе девојке, избеглице из Крајине, Босне и Херцеговине, са Косова и Метохије. Сви ти крајеви били су од давнина гнезда лепотица. Многе су овековечене у народним песмама. А поједине су прославили песници, и биле су украс великих, истинских љубави.

Бројне избеглице обреле су се у туђини. Било их је у много европских држава, у Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији, и још којекуда. Дезоријентисани, измождени у материјалним неприликама, клатили су се над амбисима живљења. Многе од тих лепих девојака нису имале услова да наставе студије, ни могућности да се запосле. Све дубље провалије, као седмоглаве аждаје, зјапиле су на све стране око њих. Многи мушкарци у тим земљама, јадни по изгледу, танке памети, плитких осећања и без трунке племенитости – тражили су, јуришали су да се ожене тим лепотицама, да их заробе. Стешњене бедом и изгубљеношћу – пристајале су и на то жртвовање. И тако постале несрећнице до краја живота. Причале су ми о том свом паклу кад сам, као новинар, путовао по тим земљама.

Сва ова проклетства кидисала су на мене док ишчекујем Косовку Девојку. Седим у кафани, у близини банке где она ради. њена појава и лепота вратиле су ми расположење. Поверио сам јој да ме је до малопре черечила тешка истина о нашем народу, посебно о лепим девојкама у избеглиштву. Испричала ми је да је и сама прошла кроз те катакомбе невоља.

– Као студент, радила сам као бебиситерка. Чувала сам децу у једној канадској породици у Торонту. Они су се коректно понашали. Али око мене, утркивали су се понуђачи брака. Тобоже, спасиће ме од избеглиштва јер ћу добити њихово држављанство. А то је, по њиховом мишљењу, поклон вредан великог богатства. Отац ми је био погинуо. Мајка је радила и издржавала, и школовала, мене и брата. Тегобе избеглиштва обрушавале су се на нас са свих страна. Али, ипак, згражавала сам се над тим да саму себе продам због невоља које су снашле мене и моју породицу. Та трговина ми је личила на продају робова на пијацама у неким минулим временима…

Нетремице сам гледао Косовку Девојку. њене речи одјекивале су у мојим размишљањима као јака хиландарска звона, која златним звуком бране част и човечност. Од Косовкиног лика, помишљао сам, могла би бити нова икона. Били би је достојни многи храмови, стари и нови. У временима најезде нечовештва и свакојаких духовних и физичких злостављања, сачувала је лик одважне и поносите девојке. И диван је представник, у овим страдалничким временима, хиљада девојака своје генерације које мрви и сатире безумно ратовање.

5

Зимско млитаво сунце мази Београд. Нема снега. Треће јутро у Новој години. Узлећу вране и гачци у јатима из београдских шума и паркова према пољима и сметлиштима западно од града. Путујући, играју се у лету. Сунчев одсјај, на трен, позлати им крила.

Град је оденут у светлосно рухо. На лицима људи трепере једва видљиве искрице славља. А на улицама ври ужурбаност за дочек православног Божића.

Од Косовке Девојке ни трага ни гласа. Безгласно је дозивам из све снаге. Померао сам целе делове града да откријем њен прелепи стас, и заносне црне очи. Прескакао сам све планине до Призрена. Знао сам да је за ове празнике са својим сећањима у том свом родном граду. Кружио сам око њених успомена, као птица око гнезда.

Молио сам се узвишеном храму Грачаници да Косовки Девојци подари моћ да одбрани своје жеље и снове. Преклињао сам Белог анђела Милешеве да јој посуди крила – Ана да одлети далеко, далеко од губилишта и смрдљиве трулежи ратног лудила. Клечао сам и молио се небеским силама пред иконом Богородице Тројеручице, најпоштованијом у Манастиру Хиландару, да је награди великом, срећном љубави.

Овог зимског дана кретао сам се ивицама амбиса дубљих од прошлости. Дозивали су ме спасиоци који плету приче од лажи и празноверја.

Од тих ругоба спасавало ме је уверење да за Косовкином лепотом лутају ноћи и дани, и пате од несанице. Попут зрна проса, просипао сам своје наде у сплет подивљалих улица.

У предвечерје, ветрови су ми доносили Косовкин глас. Залазеће зимско сунце јављало се њеним осмехом.

6

Београд кипти од пролећних лепота. На све стране смех сунца. Птичији парови певају гнездима по крошњама дрвореда, паркова и шума. Поветарци развејавају пољупце природе. Маме оплодњу и рађања.

Од Београда до Призрена језде снови Косовке Девојке. Помешали су се са златном пеном младог сунца. И јављају се свиленим плаветнилом неба да охрабре прогнане из њихових домова.

– Не одустај, Косовко Девојко – моли је жубором разигране воде призренска река Бистрица. Јека манастирских звона родног краја грли је молитвом и мирисом тамјана.

Косовка Девојка, својом тугом, пали свеће за покој душа оних што обитавају на порушеним и раскопаним гробљима по васцелом Косову.

У ове зелене мајске дане, лако ћете препознатиКосовку Девојку. Она крст ари београдским ширинама и дужинама поздрављајући пролазнике осмехом дуге. У топле нежне вечери сакупља звезде својим крупним црним очима да би украсила овај град. Јутром, на Новом Београду, кад рани на привремени посао, њена лепота је весник раскошне сунчеве чаролије.