Др Мидхат Шамић: ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ ТРАВНИЧКЕ ХРОНИКЕ ИВЕ АНДРИЋА

КЊИЖЕВНОСТ И ИСТОРИЈА

(Проф. др Драган Стојановић)

     „Шамић је прешао исти пут кроз француске и аустријске архиве које је својевремено прешао Андрић, и открио нам његову историографску грађу. Тиме нам је омогућио да идентификујемо и проблематизујемо сва овде побројана питања која се тичу односа историје и књижевне уметности. Пажљиво сравњивање архивске грађе са текстом романа, какво је обавио Шамић, омогућава студирање Андрићевог уметничког поступка, и то у оном његовом аспекту који је, кад је реч о уметничкој артикулацији историје, по свему судећи најважнији. Видимо, наиме,

како настаје и осигурава се хроничарева артикулациона компетенција, у чему она зависи од докумената који сведоче о догађајима, личностима, о њиховим односима у службеним улогама које су имали као представници својих држава, о политици и идејама једног бурног доба, о могућности и немогућности да се, вођени сопственим интересима и одређени односима моћи, припадници различитих цивилизација и конфесија, када су већ присиљени да дођу у неки додир, уопште некако разумеју; с друге стране, видимо и то да хроничар у много чему битном мора да престане да буде то у дословном смислу, да његова позиција посматрача који бележи догађаје мора да прерасте у позицију некога ко не само да бира шта ће забележити већ, ако хоће да напише роман, мора да 'измисли' и оно чега у документима нема, или да смисао докумената прилагоди и деформише, а све то с циљем да, са дистанце неког ко није обухваћен описаним догађајима нити је заробљен границама тренутка, сазда један фикционални, а ипак и у стварној историји укорењен 'свет'. Разумевајући тај 'свет', читалац може да се оријентише у поретку људских вредности, али не само у оном који је одређивао описивану минулу стварност, него и у оном који одређује његов властити живот и стварност у којој се овај одвија. Историчар осветљава прошлост за своје савременике и за оне који ће још доћи; уметник, и када пише овакву 'хронику' каква је Андрићева, омогућава да се у њеном тумачењу читалац изнова запита о себи у времену и на нов начин схвати сопствено биће – интерпретација се, у таквом случају, претапа са аутоинтерпретацијом“.