ДОСТОЈАНСТВО ПОЛОВА

 

Ово вече, у овом пријатном дому и код предусретљивих домаћина „Куће Ђуре Јакшића“, посветићемо по обиму невеликој, али веома занимљивој књизи, са темом непрекидно актуелном.

Православна Американка, Девора Белоник, написала је књигу „Феминизам у хришћанству“, са лепим поднасловом, који тему јасније, ближе одређује: „Жена у огледалу Светога писма – Православни став“. У оригиналу стоји и ово: „Ова студија је била прво написана на ’Православној академији св. Владимир‘ у Њујорку, ради стицања академског степена магистра богословља. Објављена је 1981. године са допуштењем аутора, Деворе Белоник“.

Књигу је са енглеског на леп српски језик превела Љубица Ђорђевић, професор, која учествује у вечерашњем представљању књиге. Редактор превода је Радомир Ракић, професор, протођакон. Радомир Ракић је уједно и преводилац (такође са енглеског) додатка овој књизи са насловом: „Положај жене у Православној цркви и питање рукополагања жена“. – То је, у ствари, „Закључак Међуправославног саветовања“, одржаног на Родосу (у Грчкој), од 30. октобра до 7. новембра 1988. године. Радомир Ракић ће такође вечерас говорити о књизи, као и гост Живица Туцић. Предговор „Жена у Цркви“ написала је Јасмина Ракић, професор. Веома лепа ликовно-графичка опрема књиге, уз сугестије и предлоге протођакона Радомира Ракића, заслуга је Драгане Новаковић, запослене у „Гутенберговој Галаксији“.

На корицама: „Анђео – весник васкрсења“ на Христовом гробу објављује женама- -мироносицама да је Господ васкрсао. Фреска је из 1337. године, а налази се у Цркви светог Димитрија у манастиру Пећке патријаршије.

Књигу „Феминизам у хришћанству“ објавила је „Гутенбергова Галаксија“ у Београду, 2002. године, у својој Библиотеци „Мушкарац и жена“, као другу књигу у тој серији. Предлог да објавим ову књигу дао ми је академик Владета Јеротић, вишеструки аутор наше издавачке куће и њен поуздани пријатељ, који ми је једном приликом признао да се у „Гутенберговој Галаксији“ осећа као у својој кући. Хвала му на томе. Хвала му посебно зато што је и вечерас овде са нама, а знамо колико много других важних послова има.

Такође на предлог Владете Јеротића, објавили смо, 2001. године, књигу „Мушкарац и жена“, дело изузетне вредности, чије је прво издање већ распродато – и тиме смо покренули едицију „Мушкарац и жена“, која ће се, мултидисциплинарно, бавити овом вечном темом, која се баш тако зове: „Мушкарац и жена“, и која је актуелна већ хиљадама година пре Христа, исто као и данас, и биће актуелна до Судњег дана.

Међутим, запитаће се неки: Зар у свету у којем полови све више бледе, губе неке (или многе) своје особености, и неприродно се преклапају, у свету у којем није мали број индивидуа што су заборавиле којем полу припадају, зар у свету у којем се разлике међу половима полако потиру може бити толико важно „женско-мушко питање“, кад већ видимо да ту напетост јењава?!

Одговор неких других, у овом случају мушкараца, могао би да гласи: Тема „Мушкарац и жена“ јесте, и биће, актуелна све док у свету има колико-толико мушкараца који се лако НЕ ПРЕДАЈУ, и зато на путу „жена-мушкарац“ и „мушкарац-жена“ одржавају напетост.

Е баш на томе да ли се неко предаје или се не предаје заснивам своју слику, свој мали оглед, можда и визију, о односу мушкарца и жене – што изгледа овако:

Мушкарац и жена и треба да се предају једно другом, али увек и само у љубави и слободи. Свако друго предавање, било једне било друге стране, било би покоравање. А покоравање је апсолутно страно хришћанској етици, која признаје само послушање. Покоравање је потпуно страно хришћанској православној етици зато што је ЛИЧНОСТ, појам личности, темељ целокупног православног хришћанства. Па само личности могу да творе Православну цркву као саборну духовну заједницу, која је Тело Христово. А основно својство, основна одлика личности није покоравање, већ УЗВИСИВАЊЕ. Тако би се Јунгов појам индивидуације могао сасвим адекватно, или да кажемо српски – потпуно неокрњено, превести нашом речју – узвисивање. Јунгов појам индивидуације није ништа друго већ узвисивање појединца од индивидуе до личности. (Сетимо се само тога да се Господ Бог наш, живи Бог, нама јавља у три лица: Бог Отац, Бог Син и Свети Дух).

Али то је такво узвисивање у којем личност не заклања сунце другим личностима, то је узвисивање у којем боголика бића, људи-личности, не заклањају извор Христове светлости другим људима, такође боголиким бићима; у томе узвисивању личности не бацају сенку на друге људе, нити их застрашују олујним облацима. Напротив, друге чувају од своје властите сенке.

Присетимо се овде узвишене мисли великог православног хришћанина и Србина, Марка Миљанова, који у појму ЧОЈСТВА сажима императив православља: ЗАШТИТИМО ДРУГЕ ОД СЕБЕ!! Заиста величанствено! А знамо да је мукотрпно.

А сад то применимо на однос мушкарца и жене. Мушкарац, какав год да је, шта год мислио о себи, он треба да штити жену од себе. Не мора да је штити од других мушкараца. Од других мушкараца жена ће се заштитити сама.

И обрнуто, у јоту исто важи: Жена, колико год се сама себи допадала, треба да штити мушкарца од себе.

Назовимо то: ДОСТОЈАНСТВО ПОЛОВА. А достојанство имају само (слободне) личности. Ово „слободне“ је у загради, јер појам личности садржи у себи појам унутрашње слободе.

Дакле, достојанство полова је могуће као достојанство личности. А личности не бацају сенку на друге. Савладале су своју сенку и приближиле се обожењу.

Мушкарац и жена као личности не могу да се не воле. Савладавши своју сенку, личност је трајно избрисала све путеве мржње, и у срцу за тај осећај не налази места.

Мислите, вероватно, да је ово мало речи нарасло у превелик задатак? Можда. Али, без одрицања и без жртве, ми се удаљавамо од Бога.

Тешко је. Веома. Али покушајмо. И бићемо награђени даровима за које и не слутимо да постоје.

На књижевној вечери,

у „Кући Ђуре Јакшића“ (у Скадарлији), у Београду,

Четвртак, 6. фебруар 2003. године.

Миле С. Баврлић