СВЕДОЧАНСТВА СТРАНАЦА О РАТНИМ ПРИЛИКАМА У СРБИЈИ И О РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СТАНОВНИШТВОМ

АНРИ БАРБИ, ФРАНЦУСКИ РАТНИ ДОПИСНИК

У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ РАТОВА 1912–1915. ГОДИНЕ

О Анрију Барбију (Henry Barby), ратном дописнику француског листа Le Journal, и о његовим делима о нама, зна се, нажалост, сасвим мало.¹⁾ Иако јако заслужан за аутентична казивања, и знања, о великој епопеји српских ослободилачких ратова 1912–1918. године, о њему се код нас безначајно мало писало.²⁾ То није било никако у сразмери са обимом његовог публицистичког рада и вредношћу његових књига, а посебно двеју последњих о Србији у Првом светском рату.

* * *

Тако је, дакле, као дописник Журнала, сабравши своје ратне извештаје и допунивши их новим написима, Барби објавио о Србији и Србима укупно пет књига: две о ратовању са Турском у Првом балканском рату 1912/1913, и по једну о српско-бугарском рату 1913, са Аустро-Угарском 1914, и једну о рату Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске са Србијом у јесен 1915. године. Са књигом која се сада пружа читаоцима, сва Барбијева дела о ратовима 1912–1915. преведена су на српски језик.⁴⁾

* * *

Барби је ратна збивања и догађаје описивао живо, истинито и непосредно, без тежње за произвољним казивањима и за вербалним ефектима. Са мало речи успевао је да дâ битну карактеристику ситуације, да изнесе лик ратника, да прикаже смисао догађаја. У утврђивању чињеница војне природе он се информисао у штабовима и код команданата Српске војске. Али, своја запажања и оцене о догађајима и људима, које је оштроумно посматрао, доносио је по сопственом виђењу и по критеријуму слободног извештача-професионалца. Иако је, у ратним приликама, постојала цензура за извештаје иностраних новинара и извештача, у дописци са редакцијом свог листа Барби је скоро никада није ни осетио. Он је сам признавао да му српска цензура није никада ништа узаптила, или преиначила његове аутентичне новинарске извештаје. Свакако, полазећи од аксиоме да је добра новинска вест (извештај) пре свега истинита вест, он се сећао првога сусрета са српским званичним лицима из 1912. године, као и речи које му је тада упутио шеф Прес-бироа Драгомир Стефановић: ,,Ми вам не тражимо никакву наклоност. Ми ћемо тражити само да кажете истину. Под тим условом ви ћете бити слободни да пишете све што будете видели.“⁵⁾ Ту тежњу за истином Барби је, касније, у својим делима истицао као једну од основних црта српског народног карактера и менталитета.

* * *

Барбија је нарочито интересовало морално држање српског војника у време борби и према побеђеном непријатељу, и налазио је да су били обележени храброшћу и свешћу једног снажног патриотизма, затим високом војничком дисциплином, и он посебно наглашава, моралном одговорношћу за своје поступке и своје понашање у ослобођеним територијама и према ратним заробљеницима. Било да се радило о данима када се побеђивало и ослобађале нове територије, било у данима када су се трпели порази и напуштала отаџбина. О понашању према побеђеном непријатељу: Турчину или Аустро-Угарима, Барби је наводио примере који су показивали ширину душе и моралну чврстину српског војника да се у непријатељском заробљеном војнику не гледа више непријатељ већ заробљени човек који се нашао беспомоћан и недужан у великој муци ратне трагедије која му је била наметнута и у коју је био гурнут независно од своје воље и против својих интереса обичног грађанина у цивилном животу. Да поменемо само неколико познатијих имена чије су се књиге, или иначе на други начин изречена усмена или писана реч, појавиле у току рата, с једне стране као пледоаје за међународну помоћ и заштиту српског народа изложеног огромним ратним страдањима, а са друге стране као велика оптужба против влада и војски Централних сила за смишљени геноцид који се вршио у Србији како у току ратних операција тако, затим, и у време окупације: Рајс, Тијенховен, Штурценегер, Берар, Пизани, Динан, Кине, Готје, поред других писаца Британаца, Американаца, Грка, Италијана, Данаца (чак и Немаца, нпр. Хермана Вендела), савременика ратне драме у Србији 1914–1918. године.¹²⁾ Сви они, независни у својим побудама и у избору писања, потврђивали су ратну стварност Србије, коју је, у служби своје новинарске дописничке дужности, изрекао Анри Барби, један од најстаријих и најбољих познавалаца Србије и српског народа из епохе њених ослободилачких и одбрамбених ратовања са Турцима, Бугарима, Аустро-Угарима и Немцима 1912–1918. године.

* * *

Анри Барби, професионални журналиста великог ранга, сарадник једног од највећих француских листова, Журнала, по својим идејама прогресист и хуманиста¹³⁾, а по делима бриљантан, храбар и савестан писац, задужио је не само српску историографију већ и националну културу српског народа. Ако ништа више, а оно по томе што је, као странац и осведочени пријатељ истине и правде, у својих пет књига, чак и изван оквира теме рата, оставио бројне странице о карактеру, менталитету и души српског човека из народа и српског грађанина уопште, и то из једног изванредно тешког и суровог времена, када су се народи, у великој муци појединачних судбина али и целих колектива, показали онаквим какви су били и како их је историја, по њиховим тежњама, поступцима и делима, обележавала за своје време и у своме времену.

Одломци из књиге академика Владимира Стојанчевића: „Србија и српски народ у рату и окупацији 1914–1918. године“.

Књиге Анрија Барбија:

• Српске победе
• Срби под Једреном
• Брегалница
• Са српском војском
• Српска епопеја