СВЕДОЧАНСТВА СТРАНАЦА О РАТНИМ ПРИЛИКАМА У СРБИЈИ И О РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СТАНОВНИШТВОМ

ШВАЈЦАРКИЊА КАТАРИНА – КЛАРА

ШТУРЦЕНЕГЕР У СЛУЖБИ ЦРВЕНОГ КРСТА

У СРБИЈИ И О СРБИМА (1912–1918)

 

О Катарини Штурценегер код нас се, нажалост, и не малу штету за нашу културну историју, мало зна. За ширу јавност, пре педесетак година, у Станојевићевој ,,Народној Енциклопедији“, проф. Миодраг Ибровац написао је само ово: ,,Штурценегер Клара, публицисткиња из Цириха. Провела је 1912–1915. као добровољна болничарка у Србији, и издала је своје успомене на немачком и француском језику: La Serbie en guerre 1914–1916 (са 120 фотографских снимака, изд. 1916).“¹⁾

Међутим, личност и дело К. Штурценегер су далеко значајнији: они превазилазе њену јавну улогу из времена Првог светског рата. Уз свог великог земљака, незаборавног Арчибалда Рајса, она је други велики Швајцарац, која се несебично нашла на руци српском народу у тешким данима страшне инвазије аустроугарских, немачких и бугарских трупа на Србију. О свом боравку у Србији и међу Србима оставила је, записане и штампане, своје успомене и истинита доживљавања.²⁾

У Србији је К. Штурценегер била два пута. Први пут у време Балканских ратова 1912. и 1913. године, затим, у Светском рату од августа 1914. до пролећа 1915. године, оба пута у хуманитарној служби Црвеног крста. Као велики и доследни следбеник Анрија Динана, чији ће животопис објавити у Цириху 1914. године³⁾, Клара Штурценегер дошла је у Србију да својом помоћи ублажи недаће жртава рата: као представник швајцарског Црвеног крста, као медицински стручњак и као писац-публициста већег броја књига о Србији и српском народу. Од посебног је интереса истаћи да је К. Штурценегер била на ратишту у Руско-јапанском рату 1905. године у двоструком својству: као кореспондент неколико швајцарских листова и као опуномоћеник швајцарског Црвеног крста по личној жељи Анрија Динана. Отуда су њена искуства и њена помоћ у Србији од 1912. до 1915. године били у сваком случају добродошли.

^{*  *  *}

К. Штурценегер посебно је интересовала правна и морална страна понашања и боравка војске Аустро-Угарске и Бугарске у заузетим, а затим и окупираним крајевима Србије, посебно однос према становништву. Она је пуна оштрих речи о агресорима, окрутним и немилосрдним, и окупаторима српске земље.

За три прекршаја међународног права оптуживала је Аустро-Угарску, затим и Немачку и Бугарску:

1) што је њихова војска извршила злочине убијања цивилног становништва и ратних заробљеника у време офанзиве на Србију 1914, затим 1915. године⁷⁾;

2) што су аустроугарске војне власти из привремено окупираних крајева Србије 1914. депортовале и интернирале неборачко становништво, које је масовно умирало по импровизованим логорима, без санитетског старања и под суровим поступцима логорских власти⁸⁾;

3) што је утврђена примена, употреба дум-дум муниције, чему су сведочили тешки рањеници међу српским војницима, као и случајеви код прегледа и обдукције убијених Срба (чак и цивила).⁹⁾

Она је посебно осудила, исто као и шеф Америчке санитетске мисије у Србији др Рајан (Ed. M. Ryan), подизање вешала у Београду још за време прве – тринаестодневне окупације 1914, пример који ће Аустро-Мађари и Бугари масовно примењивати по Србији скоро током целе окупације.<sup>10)

Одломци из књиге академика Владимира Стојанчевића: СРБИЈА И СРПСКИ НАРОД У РАТУ И ОКУПАЦИЈИ 1914–1918. ГОДИНЕ</sup>