Кајица Миланов: ТИТОВШТИНА У ЈУГОСЛАВИЈИ

 

Од 20. октобра, у књижарама "Делфи" и "Службени гласник".

ТИТОВШТИНА У ЈУГОСЛАВИЈИ

Кратак животопис аутора

Кајица Миланов је рођен 7/20. децембра у тадашњој Аустроугарској, у Јозефову, касније названом (1922) Обилићево код Нове Кањиже, данас Новог Кнежевца. Име је добио по лику из народних песама, војводи Кајици (Смрт војводе Кајице).

Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Новом Саду и Великом Бечкереку (данас Зрењанину). Студије је започео у Бечу, одакле после два семестра прелази у Београд, на Филозофски факултет, на коме је дипломирао филозофију. Докторирао је 1932. године на Универзитету Фридриха Вилхелма (Хумболтов универзитет) у Берлину. У Београду је студирао код Бранислава Петронијевића и Николе Поповића, а у Берлину је похађао предавања из филозофије код Николаја Хартмана, Артура Либерта… из психологије код Волфганга Келера…

Био је асистент Николе Поповића, а на место доцента при Катедри за филозофију постављен је 1940. године. Био је доцент на Катедри за логику и теорију сазнања.

Сви који су дипломирали пре рата похађали су и школу резервних официра Краљевине Југославије, па тако и Кајица Миланов. Као резервни пешадијски поручник учествовао је у одбрани земље у Априлском рату (6‒17. априла 1941). Рат је провео у немачком заробљеништву, као и већина активних и резервних официра Краљевине Југославије српског етничког порекла.

После Другог светског рата вратио се у Београд. Међутим, после рата, на Факултету није било места за предратне предаваче. Одмах после рата Душан Недељковић је постао професор и декан Филозофског факултета. Држао је наставу свих филозофских дисциплина: историју филозофије, логику, етику и естетику. Постављен је и за проректора, члана Српске академије наука, члана суда части Универзитета у Београду и председника Државне (југословенске) комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Југославији. Према мемоарским записима Михаила Марковића, приликом сусрета с Кајицом Милановим Душан Недељковић се из све снаге издрао на њега: „Шта, зар сте Ви још живи“?! Кајица Миланов је сасвим озбиљно схватио те претње, нарочито када се узме у обзир да је у то време Слободан Јовановић проглашен ратним злочинцем, предратни декан и академик Милош Тривунац стрељан без суђења, а Душан Недељковић у медијима критиковао недовољну ревност у пријављивању „народних непријатеља“.

Заједно са својом будућом женом успео је да 1947. године емигрира у Аустрију преко Мађарске. После две године проведене у избегличком логору за емигранте са Истока одлази у Аустралију. Од 1954. године радио је као наставник на Одељењу за филозофију Униврзитета у Хобарту. Упокојио се 1. новембра 1986. године. Сахрањен је у Мелбурну.

И данас као и тада… У Титовштини у Југославији, у књизи која је настала средином прошлог века, могу се препознати истоветне методе покоравања човечанства путем пропаганде, непрестаним застрашивањем и свакодневним понављањем лукаво скројених „информација“, одузимањем слобода и преобликовањем људи у грађане подобне за „комунистички“ или „глобалистички“ систем. Систематском пропагандом настоје да створе непријатељство међу људима, наводећи их на међусобно непомирљиво супротстављање. У прилог томе наводимо места из књиге:

„Једини инструменти власти у које комунисти чврсто верују јесу сила и пропаганда, а једине методе којима њихова пропаганда оперише јесу застрашивање претњама и заглушивање понављањем. Сва друга васпитна средства су или стављена у службу или подређена тим двема методама. Васпитање и наука, религија и уметност делимично су већ стављени у службу или ускоро треба да буду потпуно стављени у службу пропаганде. Уколико се тзв. широке масе радног народа села и града не могу силом држати у оквирима партијских директива, оне се морају приволети на покорност помоћу пропаганде. Она је делимично систематско застрашивање, делимично стереотипно понављање парола, похвала вођства и њихових поступака и похвала мера које се предузимају ради одржања на власти партије и њеног вођства“.

„Мусолини је обећавао италијанском народу обнову старог Римског царства на прибрежним земљама Средоземног мора. Хитлер је обећавао немачком народу хиљадугодишње царство и превласт у Европи. Стаљин иде даље и обећава не само руском народу, него у извесном смислу и свима народима света, да ће постићи вечно блаженство на земљи у будућем бескласном друштву, под условом да за свога и његовог живота сву своју животну снагу ставе на располагање њему и у службу мале групе међународних интелектуалаца и професионалних револуционара.

Тито иде најдаље. Он тврди да се југословенски народи делимично већ данас налазе у стању вечног блаженства, јер је његова држава тобоже почела да одумире, а власт да јењава. Сви они, дакле, узимају и траже садашња реална права и траже реалну животну снагу, а у замену нуде примамљиве слике мање или више удаљене будућности“.

„Није давно да смо видели на каква све недела тајне државне силе могу да присиле своје поданике. Никада не треба мислити да неко крије своје намере због тога што су оне беспрекорне и да поставља политичке циљеве у далеку будућност због тога што су они корисни за заједницу. Обећања будуће среће и благостања, која чине сви дикта-тори свих земаља, времена и идеологија онима којима одузимају права и преимућства у садашњости, сачињавају обичне политичке преваре, срачунате на лаковерност маса“.

Из Предговора Слободана Јовановића

„Писац ове расправе, др Кајица Миланов, био је нарочито позван да каже своје мишљење о комунистичкој влади у Југославији. Он је живео неко време под том владом, и у стању је да говори о њој на основу личног искуства. Академски образован, а по струци философ, он је у стању да критички претреса и саму марксистичку теорију која свима комунистима служи као „вјерују“. Г. Миланов је убеђени противник комунизма. Он је противник сваке тираније, а у првом реду оне која не допушта чак ни слободу научне мисли. Док је био у Југославији, од њега се захтевало да, као наставник на Београдском универзитету, предаје у марксистичком духу философске предмете. Он је више волео отићи у бели свет него говорити с катедре противно свом научном уверењу“.

Каталошки подаци о књизи

Кајица Миланов: Титовштина у Југослaвији, 2021. Пред- говор: Слободан Јовановић. Поговор: Борис Милосављевић: „Историографски и методолошки значај дела Кајице Миланова‟. Додаци књизи: Кајица Миланов: „Спор око тумачења српске историје‟ (спор између проф. др Душана Недељковића и Милована Ђиласа); Борис Милосављевић: „Епилог спора око тумачења српске историје‟. ‒ Скраћенице; Мање познате стране и архаичне речи; Две уредничке напомене; Индекс личних имена; Фотографија Кајице Миланова.

Формат: 17 х 24 цм. Страна: 350. Повез: мек, корице пластифициране. ISBN 978-86-82057-81-9. Цена: 2.000 дин. За куповину три или више примерака одобравамо попуст од 25 % .

Поруџбину можете извршити на телефон: 026/672-162, на моб. тел.: 065/627-53-95 и 064/260-69-05, као и на e-mail адресе:

ggalaksija@yandex.ru

ggalaksija@mail.ru