Средиште дела чини судбина напредне
племићке интелигенције, средина из које
су изишли револуционари декабристи и
која је у Пушкиново време заиста
представљала најнапреднији део друштва.
У Евгенију Оњегину и Ленском представљена
су два типа образоване племићке младежи
у почетку XIX века,
чија је трагична судбина последица
раскорака између њихових способности
и жеља и живота који стварно воде. Код
Оњегина тај сукоб је заснован на дубоким
противуречностима у самој његовој
личности, док је код Ленског
узрок разочарења и несреће идеализовање
стварности, која никада није била онаква
каквом ју је песник замишљао.
***
То је трагедија човека који је презрео
бесмисленост своје средине и живота
који она води, напустио све то, али никада
није успео да угуши у себи предрасуде
у којима га је та средина васпитала.
***
Иако је отишао у село, Оњегин
никада није схватио какво је огромно
врело снаге обичан народ који је живео
пред његовим очима. Он никада није био
способан да за себе нађе ону равнотежу
коју је Татјана сачувала до краја,
поневши је из своје забачене постојбине,
из дадиљиних бајки и једноставног,
природног живота блиског животу народа.
Напротив. Одлично образован и паметан,
Оњегин лако одбацује лажни сјај високог
друштва. Али, када му неискусна паланачка
госпођица, одгајена у породици сеоских
спахија, понуди своју љубав и живот, он
је одбија, неспособан да се ослободи
друштвених конвенција и да уместо њеног
друштвеног положаја у њој сагледа жену
коју ће једнога дана заволети...
Тек пошто је Татјану срео
на високом положају престоничке
хијерархије, у сјају и таштини
великосветског живота, који
је и сам толико презирао, Оњегин је успео
да у њој открије ону вредност коју у
паланачкој госпођици није био у стању
да види. Тек тада се он страсно и искрено
заљубљује у њу... Али, и да није било
Татјаниног прекора и одбијања, за Оњегина
би и овај сусрет са њом значио пораз.
***
Многобројна
уметничка средства којима је Пушкин
извајао Татјанин лик толико испуњавају
ткиво романа да у њима раније већ оцртане
личности Оњегина и Ленског добијају
нова, целовитија значења и тек у додиру
са Татјаном и њеном судбином стичу своју
животну и уметничку потпуност. Свом
душом права руска девојка, Татјана,
много више него њен „полуруски сусед“
Ленски или разочарани Оњегин, даје
дубоко национално обележје Пушкиновом
роману. Та одлика у ствари и чини ону
снажну лепоту и класичну једноставност
њеног лика. Она је једино лице у Пушкиновом
роману које своју несрећу прима
достојанствено, не губећи ни у једном
тренутку равнотежу засновану на здравој
подлози руске земље и народа. Татјанин
лик први је у низу дивних карактера
руске жене које је дала руска књижевност.
Сви ти ликови дугују свој настанак
Пушкиновој јунакињи.
Из Поговора Милорада
Павића
Нема коментара:
Постави коментар