Жерар де Нервал, чије је
право име било Жерар Лабрини, рођен је
у Паризу 1808. године. У најранијем детињству
био је лишен мајчине нежности јер је
дат на чување другој особи, а мајка му
је убрзо и умрла у Шлезији, где је пратила
мужа који је учествовао у ратним походима.
Можда је то један од разлога што ће
Немачка за њега остати везана за архетип
мајке и што ће се отац у његовим очима
појављивати као непријатељски лик.
***
Нерваловим делом, које је израз његовог
уверења да је сан „други живот“, али и
покушаја да се супротстави надирућем
лудилу и савлада силе мрака које га
одвлаче у ништавило, доминира мит о
„вечном женском“ у коме се спајају
Жени Колон, мајка, Богородица, Изида и
низ других стварних или легендарних
женских ликова са којима се сретао у
животу или у својим лектирама.
***
Анжелика има епистоларни оквир у облику
дванаест писама која приповедач упућује
главном уреднику листа Le National,
описујући му, са страшћу правог библиофила,
своје помно трагање по париским
библиотекама за ретком књигом коју је
видео код једног уличног продавца у
Франкфурту.
***
Читање, које представља
путовање кроз књигу, подстиче приповедача
на путовање по свету у трагању за књигом,
а то путовање опет постаје предмет нове
књиге. Оно се изједначава са мистичним
трагањем које се одвија посредством
архивских докумената и у коме све указује
на једну исту ствар: свемоћ љубави која
одолева свим искушењима. На то нам
приповедач скреће пажњи, са својом фином
иронијом, у осмом писму: „Што се тиче
Анжелике де Лонгвал, то је оличење отпора
у сукњи. Међутим, она воли свога оца и
са великим жаљењем
га је напустила.
Али, чим је изабрала човека који јој је,
како је изгледало, одговарао – као када
је кћи војводе Луја изабрала за витеза
Лотрека – није узмицала пред бекством
и несрећом, а помажући у крађи очевог
сребрног посуђа, чак је узвикнула: ’Што
ти је љубав!’“, каже он, и наставља:
„Чини се да ју је заиста нека чаролија
везала за тог месаревог сина, који је
био веома леп – али је није много усрећио.
Међутим, иако уочава неке лоше особине
онога
кога никада не именује, о том злу никада
не говори. Само запажа чињенице – и увек
га воли,
као платонска супруга и особа која
разумно прихвата своју судбину.“
***
Иако приказана из спољашње
перспективе која обухвата само поступке
а не и њихове мотиве и која треба само
да покаже „истините“ догађаје не
претварајући их у фикцију, прича у
Анжелики
само је привидно објективна. Она има
дубоке корене у песниковој души и указује
на оно што се крије у најтамнијим
областима његовог несвесног бића.
Анжеликина склоност ка сањарењу и
меланхолији одговара његовој сопственој
природи и пртвара је у његовог женског
двојника, његову аниму.
Из предговора
Јелене Новаковић
Нема коментара:
Постави коментар