ЈЕДАН ПОПИС
ИНТЕРНИРАЦА ИЗ ЛЕСКОВАЧКОГ КРАЈА
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
(Из књиге академика Владимира Стојанчевића
„Србија и српски народ у рату и окупацији 1914–1918. године“).
У
току прве године и по дана, јул 1914. – јануар 1916, мањи број српских војника
доспео је у непријатељско ропство. Њих је било у логорима Аустро-Угарске, Немачке
и Бугарске. Али заједно са војницима, непријатељске власти су, у много случајева,
као заробљенике сматрали и цивилна лица која су била изван војне обавезе. Отуда
се и дешавало да је у војничким заробљеничким логорима било и много цивила,
премда су и за њих били основани посебни логори. Зато је, каткада, било немогуће
тачно знати ко је, у ствари, био ратни заробљеник, а ко цивилни интернирац.
На територији Аустро-Угарске таквих логора за
цивиле било је неколико десетина, међу којима су се за највеће сматрали: Нађмеђер,
Болдогасоњ, Нежидер, Хајнрихсгрин, Браунау, Ашах, Дрозендорф, Вац, Цеглед, Кечкемет,
Ђенђеш, Маутхаузен, Каценау, Кирељихид и др. Сви су они били под војном управом
односно у надлежности аустроугарског Министарства војног, осим неких који су
били предати на управу Министарству унутрашњих дела. У почетку, животни услови
у логорима били су изванредно тешки, са веома великом стопом смртности, крајње
неповољни како у погледу смештаја и исхране, тако и у санитетском, климатском,
и у могућности за одржавање приватне преписке са домовином. Задуго, чак и Међународни
Црвени крст, преко својих представника, није могао непосредно да, у хуманитарне
и санитетске сврхе, општи са заробљеницима и интернирцима. Скоро до пред крај
рата није се могла добити ни приближна евиденција Срба који су били заточени у
непријатељским логорима. Тако су и подаци о њима били непотпуни, тешко
доступни, а најчешће потпуно непознати. Тешке ратне прилике уопште, а посебно
окупационо стање у Србији, издељеној између Аустро-Мађара и Бугара, учинили су
да је мало остало података, са пописима и конкретним подацима, о десетинама хиљада
заробљеника и интернираца. Отуда је драгоцен сваки податак до кога се може доћи
када су у питању студије о окупацији и окупационим приликама у Србији за време
Првог светског рата.
Прилог
који доносимо односи се на лесковачки крај. Он даје делимичан попис
интернираца, и то само оних који су се нашли у логорима Угарске, затим у Шапцу
(уз неколико других изузетака), где су били задржани из посебних разлога
окупационе управе, углавном као добра или стручна радна снага. Попис садржи
податке: редни број логораша, назив логора, име интернираних и њихове
генералије: година рођења, занимање, завичајно место и место интернирања. Овај
попис броји сто и седам лица из двадесет и два лесковачка насеља: Лесковца,
Власотинца, Дрћевца, Грабовнице, Лопушње, Шишаве, Губеревца, Номанице, Доњег
Буниброда, Богојевца, Горњег Крајинца, Семере, Доњег Крајинца, Доње Купиновице,
Тогочевца, Средор Барева (!), Падежа, Рудара, Добротина, Репишта и Конатице
Гарине, као и из неколико нејасно записаних места.
Интернирци
су били људи различитог занимања, углавном сељаци и занатлијских професија.
Помињу се као: надничари, трговци, циглари, келнери, шустери, земљорадници,
арендатори; кочијаш, продавац шећерлама, ковач, носач, рудар, фабрички радник,
тесар, пекар, ткач, пешак (војник), пекарски калфа.
Из
Пописа се виде и места где су ови интернирци били распоређени као стручна радна
снага, и то у: Црвенки, Новом Сивцу, Вршцу, Руми, Панчеву, Сомбору, Суботици,
Новом Саду, Земуну, Ријеци, Брчком, Баји, Будиму, Инђији, Сент-Галу, затим у Бечу
и – што изгледа мало необично, у Шапцу, и у Београду (пет лица).
Попис
имена извађен је из једног низа војно-полицијских извештаја Nachrichten – Büreau-а
појединачних извештаја који садрже иначе пописаних 3.256 имена Срба из целе
окупиране земље, број до кога смо пратили интернирце.1) Он је, међутим,
свакако знатно већи, и будући истраживачи моћи ће, уопште, ако буду имали
прилике за то, да објаве податке од више хиљада интернираца из целе Србије.
Интересантно
је да су се ови интернирци, код свог заробљавања или хапшења, налазили – по
свој прилици – на територијама које су биле запоселе аустроугарске трупе, што
наводи на помисао да су се, можда, повлачили са Српском војском, па су тако
били заробљени. Такође, да њихов број, релативно, није био мали, иако се зна да
су много већа, чак масовна интернирања Лесковчана (а и становништва из суседних
крајева) вршили Бугари на својој окупираној територији, где је спадао и
Лесковац. Сасвим необично је било, иначе карактеристично за политику интернирања
од стране аустроугарских власти, да су се међу интернирцима нашла и два Лесковчанина
варошана и један Грабовничанин који су били у сасвим дубоким годинама живота –
рођени 1842, 1845, 1855. године (види ред. бројеве: 2058, 2069, 2168).
За
завичајну историју лесковачког краја подаци које саопштавамо биће, надамо се,
утолико више од значаја што су протекло време од седам деценија од почетка
Првог светског рата, као и људски заборав, избрисали из сећања тешке судбине десетине
хиљада људи и породица које су, у ствари, представљале трагедије какве су се
само могле догодити у окупираној Србији 1915–1918. Наш прилог представља неку
врсту маленог и непотпуног Поменика из тих страхотних дана, када су непријатељи
српског народа били уверени да је Србија заувек била поробљена, и да ће њихов
систем окупације и насиља избрисати имена многих Срба, на чије се уништење ишло
смишљено и неумољиво.2) Тако су интернирања била само део тог
система, чији се број жртава рачунао, по службеним проценама српске владе, чак
на осамдесет хиљада лица само у аустроугарским логорима, не рачунајући оне у
бугарским логорима чији број није био ништа мањи. Из пописа се види и то из
којих су логора интернирци били пребацивани на своје ново одредиште као радна
снага. Колико се од ових интернираца на крају рата вратило у своје домове и
својим породицама, данас је тешко утврдити када се зна да је помор међу њима
био велик. Посебна испитивања, вршена на терену, можда би могла утврдити и
такве случајеве.
***
(Табела са пописом интернираца може се погледати у књизи на страни 236–238).
НАПОМЕНЕ
1) Архив Србије, Београд, Фонд Војни генерални гувернман,
одељак Nachrichtenabteilung-а (на више места).
2) У историографији о односу окупационих власти Централних
сила и српског народа, где у последње време има све више радова из редова млађих
историчара, видети посебно и наше радове: Владимир Стојанчевић, Српски цивилни
интернирци у Аустро-Угарској за време Првог светског рата, Историјски часопис,
XXII, Београд 1957, 149–171; Исти, Србија и српски народ за време рата и
окупације 1916–1918. Поводом 60. годишњице великих страдања нашег становништва.
– Глобус, VII, Београд 1975, 229–237;
Исти, Губици у становништву Србије и Београда под аустроугарском окупацијом за време
Светског рата 1914–1918. године. Годишњак града Београда, XXI. Београд 1974,
61–74 (у свим овим радовима наведена је и односна литература).
Нема коментара:
Постави коментар