ТОПЛИЧКИ УСТАНАК 1917. ГОДИНЕ И ЊЕГОВО ВРЕМЕ

  СИСТЕМ БУГАРСКЕ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ

У ВРЕМЕ ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА 1917. ГОДИНЕ

(Из књиге академика Владимира Стојанчевића
„Србија и српски народ у рату и окупацији 1914–1918. године“).

Арчибалд Рајс је, са аргументима и правом, наводио како није постојао ниједан члан из Хашке конвенције из 1907. године, нити иједан принцип међународног јавног права који није био повређен од стране Бугарске, како у односу на ратне заробљенике тако и на интернирање цивила, али и уопште у целокупном односу бугарске окупационе власти према поробљеном народу у заузетом делу Србије! Догађаји из 1917. године су то потврђивали у највећем степену.

Заузета државна територија Србије на крају 1915. године била је подељена између Аустро-Угарске и Бугарске. Почев од 1. јануара 1916. аустроугарски део био је, у управном погледу, познат као Генерални гувернман Србије – ГГ/С – док је Бугарска практично извршила неформалну анексију окупираних подручја, створивши две војноуправне области: Моравску – Поморавията, и Македонску. Центар Моравске области, која је обухватила целу источну и јужну половину Србије у границама до 1912. год. – био је у Нишу. Шест нових округа бугарске окупационе управе били су: нишки, врањски, пиротски, зајечарски, ћупријски и пожаревачки. Лесковац је припадао врањском округу, а Прокупље нишком. Окрузи су се делили на срезове, а ови на општине које су територијално представљале веће целине него до окупације.

Главна власт у окрузима била је у рукама војске. По сеоским општинама биле су цивилне власти које су зависиле од Министарства унутрашњих дела и здравља, али под контролом команданата у главним местима округа. У Моравској области била је суспендована важност српских закона, и све цивилне српске установе и власти биле су у рукама бугарских чиновника. По општинама пуну власт имали су представници и повереници бугарске полиције. Народни говор становништва и српски књижевни језик у писаној употреби, било приватног карактера или у саобраћају са бугарским властима, били су забрањени, а одступање од тога строго је кажњавано.

Заузети крајеви Србије сматрали су се као ослобођене бугарске „западне“ покрајине – Поморавията. Официјелна Бугарска сматрала је да је Србија нестала као држава заувек 1915. године, да је представљала res nullius, а да у запоседнутим крајевима Срба уопште и нема, него да је тамошње становништво представљало – у мањој или већој мери – србизоване „старе Бугаре“! Отуда, по замисли бугарске владе и генералштаба, требало је у заузетим крајевима уклонити силом све што је представљало или подсећало на Србију и Србе. За постизање тога циља нису се имала бирати средства. Режим чврсте руке, представљен у милитаризованој, полицијско-цивилној управи, са пуковником Александром Протогеровим на челу, требало је да окупираној Моравској области обезбеди потпун и искључиви бугарски карактер.

II

У време избијања Топличког устанка 1917. Године, гувернер Моравске области Протогеров, бивши комита и припадник МВРО, важио је још од раније као фанатични и непомирљиви противник Срба. Под његовом управом, по казивању личног пријатеља и саборца М. Думбалакова, „необикновено строгия воененъ режимъ въ Нишъ“ изазвао је „едно събитие, което бѣ разтърасло цѣла Сърбия и което (…) вълнуваше неспорно Моравската областъ“. Али не само угушење Топличког устанка крајем зиме и почетком пролећа 1917. већ и акција „чишћења терена“ после слома устанка, у лето те године, показале су право лице бугарског окупационог система. Разорена и опустошена земља, масовна убиства и депортације, безмерне патње становништва, вршени по директивама владе Радославова и бугарског генералштаба, носили су и лични печат самог Протогерова као гувернера Моравске области.

После извршене акције јединица регуларне бугарске војске, Протогеров је бригу око ликвидације устанка („ликвидацията на сръбския бунтъ“) поверио потпуковнику Петру Дрвингову. Овај „некогдешенъ четнишкия войвода“, добивши задатак да угуши послеустаничка четничка дејства Косте Пећанца и Косте Војиновића, имао је најшира овлашћења од бугарске Главне команде. Његова идеја је била да сакупи „македонске“ војводе и четнике Македонске организације, МВРО, који су били разврстани по фронтовским јединицама, и да користећи њихова комитска искуства „съ четнишкитѣ методи“, заврши пацификацију устаничких крајева. У току јуна 1917. у Ниш су почели долазити позване војводе и комите. Међу првима стигли су: Тане Николов, Атанас Мурxев, Славчо Пирчев, Христо Цветков, Тачи Стоенчев, Ичко Димитров, Трајко Павлов и Михаил Думбалаков. Дрвингов је сматрао да лако покретне теренске јединице комита могу постићи пун успех у борби са српским четницима пре неголи војска регуларне бугарске армије („На мъѣстото на тежкоподвижниъ армейскиъ, сега плъзнаха из цѣлата областъ четнишкитѣ ядра на македонскитѣ пантери“). На конференцији Дрвингова са војводама у Нишу, јуна 1917, биле су донете одлуке, „планъ за ликвидация на сръбското възстание, което се бѣ превърнало въ герила“. Утврђено је било да се борба са српским партизанским четама – како су Бугари називали српске устаничке чете – могла водити најефикасније „само чрезъ придобитата практика на македонскитѣ революционери и подъ ръководството на тѣзи войводи“. Било је извршено формирање чета и подела на рејоне дејства, постављене војводе. Два најважнија рејона, за гоњење остатака устаника – српских чета, била су: прокупачки, где је оперисала чета Тане Николова, и алексиначко-јастребачки, где је боравио Михаило Думбалаков, овај последњи у прво време са четрдесет и пет четника-комита. Војводе и чете добили су „извънредни права, съ една граничаща до безконтролностъ широка властъ и съ най-модеренъ боевия екипъ“. Војвода Думбалаков, на пример, имао је „въоръженъ до зъби отрядъ“ који је убрзо нарастао на сто комита. Међутим, како је борба из шума и планина била обухватила и велики део лесковачког краја, пре свега Јабланицу и власотиначки крај, али и Ветерничку клисуру и Бабичко, на ова подручја, сем мањих јединица бугарске војске, биле су упућене и комитске чете. За лесковачки крај војвода је био Дане из Велеса.

Током друге половине 1917. године, на бившем устаничком подручју, у Топличком округу и у лесковачком крају биле су шездесет и четири овакве војводе са својим четама. Поред поменутих војвода који су међу првима дошли у Ниш и, потом, изашли на терен, Коста Пећанац је, касније, по свршетку Светског рата, у једном рапорту Анкетној комисији за утврђивање бугарских злочина, као највеће криминалце („parmi les plus grands criminales bulgares“) наводио: генерала Протогерова (унапређен по угушењу устанка), Крума Зографа, Тодора Ровчинова, Лазара Кљункова, Дичо Мандиева, Велка Мандарева, Гале (Гаврила) Стоилова, Павла Минчева. Дрвингов је, у операцији кажњавања („operations de punition“) послао у Топлицу и „планинску дружину“ (батаљон) под командом потпуковника („lieutenant-colonel“) Сотира Атанасова. Он је заједно са поменуте шездесет и четири рејонске војводе спроводио план Дрвингова, по његовој девизи да је терор имао да буде начин истраживања преосталих српских чета и кажњавања становништва за наводно јатаковање и суделовање у устанку.

        Оваква концентрација комитских војвода са њиховим четницима, са изванред- ним извршним овлашћењима, познатих из међунационалних борби пре 1912. године у Косовском и другим вилајетима из времена Отоманске управе, са упутствима и овлашћењима најодговорнијих људи Бугарске, која су сва била уперена на „искорењивање србизма“ у Моравској области, морала је оставити поразне последице овога боравка и деловања. Међународна анкетна комисија за утврђивање бугарских злочина, по свршетку рата, према непотпуним истраживањима до новембра 1918. године, утврдила је биланс спровођења у дело плана Протогеров–Дрвингов: двадесет и пет хиљада жртава само у срезовима прокупачком, куршумлијском, добричком и јабланичком. По Рајсовој анкети, међутим, Лесковчани су имали следеће ратне губитке, углавном после угушивања устанка 1917. године, и то: убијена осамдесет и двојица варошана, око десет хиљада сељака из околине, четири и по до пет хиљада интернираних, и хиљаду и пет стотина младића регрутованих за физичке радове („recrutés comme recrues-ouvriers“).

Ови поразни бројеви по животну егзистенцију српског народа у лесковачком крају, пре свега били су узроковани – у низу других бројних – двема високим наредбама: једне коју је издао Протогеров 10. марта у Нишу, и друге коју је издало бугарско Војно министарство 20. маја 1917. године. Тако је Протогеров, сваљујући одговорност за устанак на „Шумадинце“, издао заповест за цело подручје које је било захваћено покретом да ће се, на све оне који до 15. марта („у 6 часова увече“) не предају оружје, применити следеће казне: осуда на смрт, паљење куће, интернирање породице. Ово се односило и на тзв. регруте који се не одазову позиву војних власти, као и на села која – како је наведено – „крију бандите, избегле српске војнике и заробљенике или им дају храну и скровиште“. Ордонанса Министарства војног, пак, предвиђала је смртну казну за покушај бекства из заробљеничких и интернирских логора (као и за све оне који не извршавају обнародоване заповести војних власти). Истовремено, у Нишу, генерал Нерезов, командант дивизије, наређивао је доследно рушење свих споменика српске културе, а обавезно слављење бугарских државних празника. Нешто касније, 5. јула 1917, „заповест Војне инспекције Моравске области“ предвиђала је казнене мере: стрељање, конфискацију имовине и интернирање не само за „герилце“, већ и за све оне који би били осумњичени као јатаци, симпатизери или агитатори, као и за одбегле и скривене заробљенике, интернирце, депортоване и непријављене регруте.

Како се види, бугарске власти предвиђале су не само казне за личне кривце, односно инкриминисане појединце, већ и облике колективне одговорности – у односу на породицу или на целу сеоску заједницу. Повреде начела хуманитета али и утврђених међународних закона, конвенција, биле су очигледне. Тако су смртне казне биле примењиване, на пример, за бекство заробљеника, иако су се такви случајеви, по члану VIII Хашке конвенције, могли кажњавати само дисциплинским казнама. Исто тако, члан XXIII Хашке конвенције забрањивао је, на окупираним теротиријама, регрутацију, па према томе и смртне казне за неодазивање, а по LVI забрањивано је пљачкање библиотека и рукописа. Бугарске власти, међутим, драстично су кршиле све одредбе позитивних међународних прописа и конвенција, вођене само идејом стварања јединствене и једнородне, национално хомогене, бугарске државе, која није признавала постојање, нити права, било коме другом народу. Како су становници четирију јужноморавских округа – ослобођених 1878. године, а у првом реду Топлички округ – сматрани као жилаве присталице српске државе и националне идеје, то наредбе Протогерова практично нису правиле разлике између оружаних устаника и цивилног становништва које није узело учешћа у борбама са Бугарима. Оно је, по бугарским мерилима, потенцијално, ако не и стварно, представљало у маси њихове јатаке, курире, обавештајце и снабдеваче, према томе и a priori било осумњичено за учеснике у устанку. Протогеров је и иначе био личност утрнулих моралних вредности – „скудоумънъ“, како га је приказао његов саборац М. Думбалаков – пун комитаxијских искустава и непорециве идеје о бугарској супрематији на Балканском полуострву, па су и његове наредбе, отуда, носиле израз његових, годинама стечених, представа о Србима.

III

За историју устанка 1917. године у лесковачком крају, и нарочито о бугарским „акцијама чишћења“ и „операцијама кажњавања“ наводимо неколико примера.

У пролеће 1917, али и током целе ове године, много су пропатила села чак и у близини Ниша. Бугарске окупационе власти настојале су свим начинима да се српско становништво компромитује пред бугарским властима, нарочито пред комитама и њиховим војводама. Изналажени су безбројни разлози за то. Физичка и душевна тортура чиниле су основу репресије посебно комитских чета. Физички терор над становништвом требало је да убије и уклони материјалну снагу народног отпора, у првом реду српских чета али и становништва у целини, а психички да убије морал и доведе становништво у стање апсолутне и безусловне послушности окупационим властима.

Мих. Думбалаков, војвода алексиначко-јастребачког комитског одреда, навео је више примера репресивног поступања са народом, или са појединцима. Тако, он каже како живот ухваћеног или осумњиченог Србина – мисли на цивиле – „зависеше (…) само отъ капризитѣ ми“, па наставља: „хвърламъ остъръ погледъ подъ намръщени вежди върху всички, като се взирамъ отъ човѣкъ до човѣкъ. Какво можеха да очакватъ отъ този мълчаливъ звѣрски погледъ нещаснитѣ четници.“

Страх је требало не само створити него и одржати га на разне начине. Један други пример износио је као: „На мълчанието (…) трѣбваше да се отговори съ провѣреното психическо въздействие върху най-коровитѣ арестанти-самотата, пълната изолация и мълчанието. Малцина арестанти издръжатъ подобна обстановка и такива жестока неизвестностъ. Следъ не много така прекарани денонощия обикновено начеватъ признанията.“ Масовна психичка пресија, праћена физичком принудом, тортуром, давала је резултате. Думбалаков наставља: „Нареждамъ да се събере цѣлото село и когато всички ся тукъ, започвамъ увертюрата на онази драматична пресия, която обокновено преисранитѣ наричатъ ’твърда ръка’ (–) Плесницитѣ и ревтъ на единъ разяренъ войвода произведоха своя ефектъ (…) Изплашенъ отъ гнѣва ми и отъ плесницитѣ (…) подлецътъ се готовеше да предателствува; (–) Хвръламъ звѣрски погледъ връху селанина…“

Овакав терор на простору дејства бугарских чета није штедео никога, ни жене, децу и непунолетну омладину, ни старце, изнемогле, болесне. Типичан је био, по Думбалакову, случај једног седамнаестогодишњака осумњиченог, наводно, као курира Косте Пећанца, и потом осуђеног на смрт. „Џиле дълго време бѣ получилъ инструкция да удължи психическото въздеиствие връху размирнитѣ селяни (…) азъ знаехъ какво ставаше въ неговата детска душа…“ Познато је да комитске пресуде, као и пресуде преког војног суда – а они су изрицали увек смртне пресуде – нису знале за милост, нити су подлегале праву на апелацију. Такве комитске пресуде ретко  да нису биле извршаване без физичког насиља. Сам Думбалаков, један од најстрашнијих комитских војвода у окупираној Србији, цинично је писао, без икакве моралне суздржљивости, да „коваренъ архиваръ-регистраторъ, история щеше да отбележи и българскитѣ жестокости въ Моравско…“

IV

У лесковачком крају, не само за време устанка већ и током целе 1917, много су страдала села у горњој Јабланици и у Пустој Реци, где су читава села била опустошена и у материјалном погледу и у жртвама њихових становника. Али, исто тако, и села Поречја и Клисуре (ветерничке) била су поприште великих војно-полицијских рација током целе 1917. и 1918. године.

Тако, командир бугарске војне посаде у Мирошевцу са својим људима злочиначки је тиранисао сељаке села: Бунуша, Брза, Тодоровце, Радоњица и Мирошевце. У низу разних злодела, отимачине, паљења, силовања, батинања, уцена и убистава, много сељака – под разним изговорима за кривицу, били су на разне начине лишени живота или интернирани у Бугарску, у Сливен, Видин, Варну, Силистрију, Плевен (Плевну), Трн, Радомир, или депортовани на изградњу тзв. Кичевске пруге. Многи од ових интернираних или депортованих помрли су од глади, болести, присилног рада, злостављања, крајње рђавих смештајних и санитетских услова. Само из поменута четири села бунушке општине, на десетине људи било је одведено у Арапову долину, изнад Лесковца, и ту побијено (детаљна сведочења, на броју сто и петнаест преживелих сељака само из бунушке општине, непосредно по ослобођењу Лесковца 1918. године, донела је споменута анкетна комисија). Међутим, број жртава из ове општине био је далеко већи. Поред стрељаних, или покланих на лицу места, у овим селима, чији је број остао неутврђен, више десетина је умрло под батинама или од последица батинања.

У Доњој Јабланици, тешко је страдала турековачка општина која је обухватала дванаест околних села (Турековац, Петровац, Карађорђевац, Белановце, Црница, Горње Трњане, Горње и Доње Стопање, Душаново, Дреново, Калуђеровац). Само од батинања у овој општини умрло је осамдесет и пет лица. У извештајима анкетне комисије посебно се помињу – са истом листом злочина – и прекоморавска села лесковачког среза: Бабичко, Барбеш и Доња Локошница.

Кажњавање становништва погодило је и Власотинце са околином, посебно нека планинска села. Овде, дуго се памтио долазак бугарске војске у села Шишаву и Ломницу. Тада, 1. марта 1917, ова села су била блокирана и становништво сакупљено на локалитету Бачевиште. У Шишави су спаљене 232 куће, уз друге помоћне зграде, одмах убијена тридесет и тројица људи (међу којима и десетак дечака од 14 до 16 година), а велика колона сељака, жена и деце била је одведена у Власотинце и одатле интернирана у Бугарску, где је већином пропала.

У Грделици и околини је нарочито страхотна дела починио потпоручник Петков, командир једне бугарске пешачке „инспекцијске“ јединице. Њега је, чак, команданту XVII батаљона у Власотинцу тужио командир 3. чете (компаније) бугарске посадне војске у Грделици поручник Ингилизов. Он је наводио да је Петков батинама премлаћивао људе, пекао их живе у пећима за хлеб („les brûle dans les fourneaux alumès“), вешао их. Пребијани су бацали крв, везани непомично за своје постеље. Грдно је пљачкао људе. Ингилизов је наводио да је Петков заклао четрдесет и четири овна, једног вола, једно јагње, двадесет и пет кокошки, да је сељацима узео самовласно: 250 килограма овса (зоби), велике количине сира, масти, ракије, преко шест стотина ока хлеба. Уместо да иде у планине, у село Јастребац, он је у долини Мораве, око Грделице, терорисао сељаке. Ингилизов је за Петкова тражио ургентно, у једном телефонском рапорту, да се што пре смени („afin de mettre fin à l’anarchie que Pettkof a provocuée).

У акцијама окупационих власти против живота и имовине српског становништва треба споменути спаљивање села: Ломница, Шишава, Гуњетина, Црна Бара и Крушевица. Такође и масовна убиства комитског вође Калканxијева који се, после рата, на суђењу, хвалио да је побио на стотине Срба, међу њима и сто и педесет и осам свештеника само из Нишке епархије. Сам он, у Великој Грабовници, вешао је наглавце на десетине сељака.

За положај Срба лесковачког краја под бугарском окупацијом карактеристична је била и заповест штаба Војне инспекције Моравске области од децембра 1917. године, која је читана у селу Слатини општине копашничке, и односила се на обвезнике присилног (наводно „добровољног“) рада у руднику села Бунушевце, у прешевском крају. Заповест се односила на сељаке Слатинчане који су без посебне дозволе управе рудника – који је био под војном контролом – о празницима ишли својим кућама. Прекршај се кажњавао, за први пут, са двадесет и пет батина и глобом од десет до три стотине лева, а за други пут (ко се не врати у року од месец дана) конфискацијом имања и интернирањем. Овакви бегунци одговарали су пред штабом батаљона у чијој је надлежности било чување рудника, а за њихово прикривање одговарао је председник општине.

Међу тешко страдалим селима у животима сељака, убијених у једном дану, треба поменути село Пуковац са четрдесет и седам жртава, Гајтан где је поред неколико десетина мушкараца убијено и двадесет жена, и село Барје са четрдесет и једном жртвом (7. марта 1917). Из гајтанске општине (села: Гајтан, Слишане, Свињарица, Бачевина, Боринци, Мајковац, Ображда, Дренце) побијено је укупно сто и двадесет и девет лица. Ратни злочин почињен у овој малој општини био је утолико тежи што се, за све време трајања рата, сручила маса од више хиљада војника, „оплоченаца“, комита. Из података о томе, покољ није био резултат „само једне можда непромишљене и случајне егзекуције“, већ злочин прононсираних комитских војвода: Дине Мартинова, Ангела Димитријева, Антона (?) Христова, Стојана Стојанова Ђорђијева, и нарочито  Дијамандијева и Тодора Турманxиева. Од масовних убистава интернираних Лесковчана (варошана и сељака) треба навести ликвидацију једног конвоја од око шест стотина деце у околини Софије, и такође једног другог конвоја од хиљаду цивила, 17. априла 1917, међу којима је свакако било и људи из лесковачког краја, како се то наводило у извештају анкетне комисије.

Од осамдесет до сто хиљада интернираних цивила из целе окупационе Моравске области у току рата, између четири и по и пет хиљада лица било је из лесковачког краја, а од овога броја је у 1917. години око шездесет до шездесет и пет хиљада лица послато у логоре Сливена. А Сливен је био само један од великих логора понижења и смрти. Ту је, на пример, од осам хиљада српских војника – заробљеника из 1915. године, на крају рата дочекало слободу само две хиљаде! Из логора у Сливену, тврдило се, преко шездесет хиљада цивила више се није никада вратило у Србију. Поред тога, зна се да је у логору у Хаскову било и више жена интернираних из Лесковца.

Бугарски Црвени крст задуго је одбијао да призна српском Црвеном крсту право да се, према међународној конвенцији, брине о својим војницима и интернирцима по логорима Бугарске. Арчибалд Рајс је, са аргументима и правом, наводио како није постојао ниједан члан из Хашке конвенције из 1907. године, нити иједан принцип међународног јавног права који није био повређен од стране Бугарске, како у односу на ратне заробљенике тако и на интернирање цивила, али и уопште у целокупном односу бугарске окупационе власти према поробљеном народу у заузетом делу Србије! Догађаји из 1917. године су то потврђивали у највећем степену.

У лесковачком крају, после великих прогањања и многих ликвидација тамошњих становника у 1915, година 1917. представљала је њену жалосну репризу, али у далеко већим размерама и са негативним резултатима. Из времена Првог светског рата, Сурдулица из 1915. и Арапова долина из 1917. године два су најмрачнија споменика бугарске окупације која су остала запамћена не само у свести и предањима народа лесковачког краја већ и недовољно расветљена и у историографији. Својевремена документарна писања Јована Хаxи-Васиљевића и Сретена Динића, представљала су само део из тешке прошлости историје српског народа под бугарском окупацијом, једне историје народног страдања великих размера која још увек није у потпуности написана.