Есеји о француским писцима: Рабле, Дидро, Русо, Жерар де Нервал, Флобер, Пруст, Бретон, Сартр, Симон де Бовоар, Ками, Натали Сарот, Ален Роб-Грије, Маргерит Дирас, Жорж Перек, Мишел Турније и Жан-Мари Гистав Ле Клезио.
* * *
Ова књига садржи студије о француској књижевности новијег времена чија су основа текстови предавања одржаних у разним приликама (на Филолошком факултету у Београду, у Задужбини Илије Коларца, у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“), саопштења са научних скупова и округлих столова, текстови од којих су неки, у првобитној верзији, штампани у књижевним часописима и зборницима. Није у питању систематски приступ француској књижевности са строго одређеном тематиком. Почетни импулс био је пригодне природе а у исто време је одговарао и личним афинитетима ауторке, али се кроз та истраживања провлачи јединствена нит, откривање онога што најављује или представља модерне књижевне тенденције. Зато књига обухвата и писце из ранијих раздобља који се могу сматрати најављивачима тих тенденција, као што су Рабле, Дидро, Русо, Нервал или Флобер, да би се затим пажња усредсредила на ствараоце из XX и с почетка XXI века. Смештени у једну књигу, ти писци као да воде неку врсту дијалога попут оног андрићевског „збора духова“ који се одвија „мимо свих закона“ и траје кроз векове, изражавајући метафизички немир различитих генерација и припадника различитих књижевних праваца и њихове реакције на основну онтолошку и егзистенцијалну чињеницу коју представља јаз између бића и света и човеков унутрашњи расцеп.
* * *
Настојећи да превазиђу ограничења која намеће сама стварност, књижевни ствараоци изражавају различит однос према тој стварности. Једни откривају у њој необичне и поетичне видове и преображавају је магијом своје поетске речи, што одговара тенденцијама романтизма чијим „репом“ Бретон сматра надреализам, или се са њом суочавају и траже излаз у њеном прихватању као нечега што је судбински предодређено или у грађењу одређене етике којом превазилазе све њене контингентности (Малро, Сартр, Ками), што одговара тенденцијама XX века које се везују за реализам и натурализам. Али и једни и други, у свом трагању за истином, имају критички однос према стварности свога времена и одвајају књижевност од живота посматрајући је као нову и другачију реалност.
Из Увода
проф. др Јелене Новаковић
Нема коментара:
Постави коментар