На помисао да напишем нешто о „Црним свескама“ Мартина Хајдегера дошао сам почетком 2014. године, одмах по објављивању њихових првих томова. Помисао се преобразила у снажну, безмало неодољиву жељу када сам те томове набавио и прочитао. Највећма су ме привукли они Хајдегерови записи у њима који су се односили на Јевреје и јеврејство. Запањио ме је и готово без даха оставио нескривени Хајдегеров антисемитизам, али и националсоцијализам у тим забелешкама. Наравно, и један и други били су ми одраније уопштено познати – Хајдегеров националсоцијализам кудикамо више него његов антисемитизам. Сада сам се, међутим, с њима сусрео непосредно, искусио их из прве руке, и то у посебном облику и филозофском руху. Било је очигледно да тих четрнаестак антисемитских записа, несразмерно малобројних у поређењу са свеукупним обимом „Црних свезака“, није лишено односа према Хајдегеровој филозофији, у најмању руку према неким њеним мотивима и стремљењима. Није мање био очигледан ни њихов експлозивни потенцијал, о чему су најбољу потврду пружиле узавреле медијске реакције у којима, по правилу, није било довољно разложности, али је, за узврат, било превише загрижености. Медији, мање-више исти на свим меридијанима, осетили су употребљивост (тачније: исплативост) неочекивано искрсле теме, па није било никакво чудо што је свугде одмах преовладао сензационализам који је загрозио озбиљном, трезвеном, аргументованом и одговорном претресању тако значајног проблема као што је Хајдегеров антисемитизам. Проток времена је, као и увек, учинио своје. Када се смањила медијска температура, када је потом утихнула и медијска халабука, могло се, на тлу филозофије и на академски начин, приступити сериозном разматрању Хајдегеровог антисемитизма испољеног у „Црним свескама“. Да се у тим контекстуалним оквирима морао, по природи ствари, наћи и Хајдегеров националсоцијалистички ангажман, то се разуме сâмо по себи.
***
Своју панораму, намењену ширем кругу заинтересованих читалаца, аутор је слободан да посебно препоручи и као грађу погодну да будућим нашим истраживачима ове про-блематике помогне тако што ће им послужити као полазна основа и почетна оријентација. У њој има довољно података, чињеница, имена, наслова и сл. који могу бити од немале по-моћи. Писац би имао доста разлога за задовољство ако би се преглед који је на наредним страницама саздао показао кадрим да буде подстицај млађим истраживачки настројеним духовима у српској филозофији, како садашњим тако и оним који ће се тек појавити.
***
Парадокс је у томе што се Хајдегер не може одбацити (због његовог несумњивог националсоцијализма и антисемитизма) без претходног упознавања, читања, студирања његове мисли у целини. Произлази да је бављење њиме и његовим мишљењем неопходно и неизбежно. Чак и они који су на крају доспели до тврдог уверења да је Хајдегер увео националсоцијализам у филозофију, да је због тога изневерио и издао филозофију, да у ствари и није филозоф, те да његови списи и не треба да буду на полицама филозофских библиотека, нису до таквог оштрог става могли доћи без претходног потанког и савесног истраживања о Хајдегеру и његовом делу, чије су резултате саопштавали на стотинама страница. Парадокс је неминован: Хајдегера није могућно одбацити од себе а да га пре тога нисмо имали при себи или, чак, уза се! Да би се осудио и одбацио, он се мора проучити, он се мора прочитати. То је истински парадокс рецепције Хајдегера која је у сваком случају, овако или онако, обезбеђена. С тим необичним парадоксом вазда на уму, треба прићи наредном прегледу с обема његовим димензијама, херменеутичком и критичком.
Нема коментара:
Постави коментар