Академик Владимир Стојанчевић: СРБИЈА И СРПСКИ НАРОД У РАТУ И ОКУПАЦИЈИ 1914–1918. ГОДИНЕ
СВЕДОЧАНСТВА СТРАНАЦА О РАТНИМ ПРИЛИКАМА У СРБИЈИ И О РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА НАД СТАНОВНИШТВО
Арчибалд
Рајс – како је познато – професор
Универзитета у Лозани, криминалист по
струци, дошао је у Србију на позив српске
владе после Церске битке да утврди
злочине аустроугарске војске у Шапцу,
Мачви и Подрињу и да буде сведок бројних
случајева повреде међународног ратног
права. Одазивајући се позиву и дужности
своје професије, он је преко Италије и
Грчке стигао у Србију, био примљен од
Николе Пашића, тада председника
Министарског савета, и замољен да посети
поприште рата. Пашићева молба била је
једноставна: да обиђе места која хоће,
да разговара са ким хоће и да му стоје
на располагању потребни подаци које је
прикупила српска влада, уз услов да
саопшти истину, и само истину.
Такође,
и Рајсов одговор био је кратак и језгровит:
на обиласку терена обавиће стручну
експертизу и поднети детаљан извештај
српској влади о својим налазима. Рајсу
је требало само неколико дана интензивног
рада у пострадалим крајевима па да
утврди какви су били ефекти боравка
цесарско-краљевске војске у Шапцу и у
привремено окупираним селима шабачког
округа.
Резултат
је био поразан:
– убијених
цивила: до 4.000;
– попаљених
и разрушених кућа: 1.658;
– одведених
у ропство: око 2.000 лица;
– опљачканог
новца и покретних добара "више милиона
динара".
Овај
биланс жртава и штета односио се само
на цивилни део становништва, чиме су
ригорозно биле повређене одредбе
Женевске конвенције о поступању
окупационих сила према покореном
становништву. Своје налазе Рајс је
документовао тачном убикацијом места
почињених недела, као и појединачном
идентификацијом побијених српских
цивила. Исто тако, Рајс је аутопсијом
утврђивао бројне случајеве злоупотребе
код примене – употребе забрањених
ратних средстава, посебно муниције, као
и третмана према рањеним или заробљеним
српским војницима, што је све било
забрањено Хашком конвенцијом.
Уопштено,
али са чињеницама и категорички, Рајс
је недела аустроугарске војске 1914.
године квалификовао као ратне злочине
и криминалне радње противне и међународном
праву, али и људском моралу, и то по
врстама:
– употреба
експлозивних зрна;
– бомбардовање
неутврђених вароши и рушење кућа;
– масакрирање
заробљених или рањених војника;
– масакрирање
грађана;
– пљачке
и рушења покретних имања;
– депортације
цивилних становника.
Рајсов
извештај убрзо је био јавно обзнањен,
и као посебна књижица на француском, и
у српском преводу. Рајс је овим, у ствари,
започео своју велику активност у Србији,
односно међу Србима.
На
основу Рајсових саопштења из анкете
учињене на пострадалом терену, заплењених
непријатељских докумената и личних
саслушања непријатељских заробљеника
– починилаца недела у Србији, влада
Краљевине Србије сачинила је Меморандум
којим се обратила владама савезничких
и неутралних земаља. Она је молила за
материјалну помоћ пострадалом
становништву, за санитетску помоћ и
моралну подршку Србији за одбрану од
агресије Аустро-Угарске. Оба ова подухвата
– Рајсов извештај и Меморандум српске
владе изазвали су сензацију у Европи и
Америци: владе многих држава, као и
њихово јавно мнење, устали су у одбрану
Србије и српског народа. Последица је
била да је убрзо у Србију почела да стиже
знатна помоћ у разним облицима и врстама
ангажовања:
– преко
Међународног Црвеног крста у Женеви, и
од националних установа ЦК појединих
земаља;
– преко
посебних званичних војних и санитетских
мисија из десетак савезничких и (тада)
неутралних држава;
– доласцима
иностраних извештача и дописника
највећих светских листова;
– такође
бројним манифестацијама широм света
за одбрану нападнуте Србије;
– оснивањем
многих потпорних, каритативних и
хуманитарних друштава и удружења за
непосредну помоћ Србима – познатих
махом као "потпорни фондови" –
Relief Serbian Funds.
Све
ово била је, највећим делом, директна
последица Рајсовог првог боравка у
Србији и његовог извештаја. Рајс је тако
ушао и у ред бораца за заштиту међународног
права, истовремено и у ред бранилаца
права Срба да буду помогнути од међународне
заједнице. његова чувена мисао да "пред
злочином нема неутралности" и да је
"дужност часног човека да објави
свирепства ако су она у истини методски
чињена…" постала је идеја водиља
којом су биле задобијене многе присталице
у свету савезничких и неутралних земаља.
А његова констатација да су "турско-мађарски
војници, дошавши на српску територију…
починили… свирепства", и да су значили
"један истински наступ колективног
садизма", оптуживали су Аустро-Угарску
– касније, после 1915, због сличних грозота,
и њене савезнике Немачку и Бугарску –
и за многа аморална и садистички почињена
дела у Србији, без икаквог повода са
српске стране или због стварних борбених
потреба аустроугарске војске. Рајс о
томе пише:
"Начин
смрти који су џелати изабрали, врло је
разнолик. Врло често, жртве су бивале
унакажаване пре или после смрти." "Ја
сам", каже Рајс, "снимио следеће
начине убијања или унакажавања: жртве
пушкаране, убијане, заклане ножем,
силоване па убијене, затрпане камењем,
обешене, премлаћене кундацима или
батином, разбуражене, живе спаљене,
жртве које су имале одсечене или истргнуте
ноге или руке, одсечене уши или нос,
извађене очи, одсечене сисе, кожу исечену
на каише…", и још дуги низ бестијалија
и садистичких поступака. То је што се
тиче поступака према људима 1914. у
окупираном шабачком округу. Али Рајс
иде и даље, да би истину изнео у пуном
светлу. Он описује и материјална
пустошења, како државне тако и приватне
имовине.
Он
даље пише: "Свугда где су непријатељске
трупе прошле, све је опљачкано и покретна
добра уништена. Сви предмети од вредности
су однесени и касе разбијене. У вароши
Шапцу отворено је до хиљаду каса, а
њихова садржина испражњена… Ја сам
разгледао велики број кућа у вароши и
на селу, које су посетили Аустријанци.
Свуда сам констатовао нестанак предмета
од вредности и рушење намештаја, одела,
веша, што се није могло однети. Слике и
вуном напуњени меблови су испроваљивани,
ћилими исечени, посуђе полупано. Зидови
су попрскани мастилом, и свуда су војници
остављали измет." Рајс је потом наводио
масу злодела пљачки и упропашћивања
имовине Срба. Школе и цркве су профанисане,
предмети покућства поломљени или
испрљани. Рајс посебно наводи ове
случајеве: "Много благородних воћки
је исечено: воће је једно од богатстава
српске земље", па закључује: "Ја
бих могао наставити набрајати стотинама
случајева пљачке које сам лично
констатовао. То је непотребно… Међутим,
треба да инсистирам још на факту, да сам
свуда, где су инвазионе трупе прошле,
приметио нечистоћу. Да не буду ови измети
остављени на столовима, у посуђу, на
патосу и т.д. специјални облик садизма?"
Рајсов
боравак у Србији, затим његова ангажованост
за Србе у Швајцарској и по Европи
1916–1918. Године, дали су конкретне резулате
– једне стварне и остварене у пракси –
кроз разне врсте материјалне, моралне
и правне помоћи, и друге такође стварне
али и са историографским значењем за
будућа истраживања, разуме се као
историјска грађа и незаобилазни концепт
о једном тешком периоду укупне европске
историје. Јер Рајс је један од
најобавештенијих, и сигурно обавештених
савременика, можда и од најнепристраснијих
сведока своје епохе, разуме се у оквирима
своје простране делатности и свог
ангажовања у својству приватног лица.
Са историјским протоком времена, лично
мислим да је ова друга врста резултата
његовог деловања у догађајима Светског
рата чак остала животворнија, дужег
трајања и веће употребне вредности.
У
овом смислу можда би се, иако мало у
градацији и условно речено, за Рајса
могло слободно казати да спада у велике
историчаре Првог светског рата, однсно
у Првом светском рату, унеколико налик
на једног свог некадашњег земљака –
социјалдемократу Хермана Вендела,
великог пацифисту, антимилитаристу и
пријатеља Срба. У вези са Рајсом, ово
моје становиште тражи, и обавезује ме,
на мало објашњења: како и зашто? Рајс
као историчар због тога што се бавио
најхуманијим и најсадржајнијим сегментима
велике трагедије великог Европског
рата – како су уобичавали да говоре
многи његови савременици – а зато што
је овај рат, својом неумитношћу, диктирао,
и одређивао начине и многе видове
друштвеног и економског живота његових
учесника и савременика (на обема зараћеним
странама), уосталом, и у неутрлним
земљама. А Рајс је управо проучавао
једну од основних проблематика овог
рата, најпре и првенствено рат у Србији,
и то са свим његовим друштвеним,
технолошким, правним и моралним
последицама. Рат у Србији, који није био
само рат двеју држава и двеју војски,
већ у коме су најпре почињена масовна
ратна злодела, и што је још важније –
злочин против човечности, уопштено
злочин потив човечанства, и где је Рајс
био међу првима који је дао и правну и
моралну карактеристику ратовања
Централних сила у Србији.
Рајс
је испитивао повреде ратног права у
Србији истинито и строго документовано,
проверено, нарочито његову геноцидну
страну – рат против српског цивилног
становништва. Касније је то урадио и са
поступањима немачке и нарочито бугарске
војске у окупираној Србији, која је
категорисао у пет или шест врста повреда
међународног права, првенствено против
одредби Хашких као и Женевске конвенције.
Маса чињеница, на десетине и стотине
података као и документације, пратили
су његове радове, чак и оне најмање.
Историјској науци не смета то што су
неки његови радови, списи, објављени
као анкете, извештаји, брошуре или
новински чланци и одржани говори –
публиковани у швајцарским или иностраним
издањима, од којих је неколико њих било
штампано и на српском језику, на Крфу и
другде, почев од 1916. године. Скоро у свима
њима био је заступљен метод строге
научности и историографских захтева.
У овоме, његова егзактност једног
научника-криминалисте одговарала је
научном поступку једног професионалног
историчара који би – осим документације
– уочавао и каузалност појава и догађаја,
збивања, и налазио узроке и указивао на
њихове непосредне последице.
Рајс
је рат сматрао последицом, односно
негативним продужењем политике, а
политику инструментом одређених
априорних идејних схватања о насилном
преуређењу средњоевропског и балканског
простора, у који, сматрали су аустроугарски
политичари и државници, спада и Србија,
односно нњена цела етничко-национална
територија на Балканском полуострву
(укључимо ту и Босну са Херцеговином).
У
овом погледу можда би се могло помислити
да је његов истраживачки метод био
условљен априорним становиштем, односно
да је његово писање било идеологизовано,
чак једнострано и србофилско, и да је
то штетило његовој објективности као
писца. Међутим, ништа није погрешније
од тога. Сам Рајс дао је најбољу одбрану
о себи када је изјавио да је, на почетку
рата 1914. Године, о Србији и Србима имао
чак предрасуде – под снажним утиском
аустроугарске пропаганде – као о
деловима нецивилизоване Европе, Балкана.
Напротив, пошто је провео неко време
међу Србима, Рајс је дошао до уверења
да је управо Аустро-Угарска показала у
окупираној Србији праву основу своје
нецивилизованости, агресивности и
крајњег непоштовања норми међународног
права. Он је, стога, аустроугарске
државнике и команданте инвазионе војске,
али и њене припаднике квалификовао као
аморалне, садисте, злочинце и убице, а
К. und К. царевину као геноцидну и
нецивилизовану државу. анкете представника Савезничких земаља
у Србији – на целом њеном државном
уочиратном пространству, у три велика
томе објављене грађе (на француском
делимично и на енглеском језику),
потврдиле су Рајсове раније писане
радове, а може се казати истовремено и
чврстину његовог карактера и морала.
Стара римска девиза Fiat iusticia ma
pereat mundus имала је у његовој личности
свог најбољег и најдоследнијег браниоца
и следбеника.
Истиноборац,
пацифиста и хуманиста, више од једне
деценије свога живота и рада посветио
је Србима, боље рећи Србији и српском
народу, у чијој средини је и окончао
свој живот 1928. године. Своје мишљење и
свој суд је изнео у бројним – мањим и
већим списима (на француском и енглеском
језику), а посебно у обимној књизи: Шта
сам видео и доживео у великим данима
Светског рата. Саопштења једног великог
пријатеља из тешких времена (са ауторовим
предговором писаним у Београду "почетком
1928. године", за српско издање, у преводу
Вељка Милићевића, и са Рајсовим речима
књига је посвећена српском војнику из
Великог рата, оном војнику који је "све
упознао: највећу славу и највеће
страдање"). Своје велико поштовање и
љубав за њих, изрекао им је најискреније
као последњу жељу и неку врсту аманета
и завештања у алтруистичком и дирљиво
састављеном спису ,
постхумно објављеном на српском језику
(тек) 1998. године Ecoutez Serbes. Био је то спис потекао
из свег срца и дубине душе борца за
истину, слободу и људско достојанство.
Стога за овог племенитог и пожртвованог
пријатеља Срба из најтежих дана њихове
целокупне повеснице, великог Швајцарца,
Европљанина и грађанина света, може се
изрећи и она друга позната сентенца: Dixi et salvavi
animam meam.
Срби су веома ценили за живота Арчибалда
Рајса, а по његовој смрти подигли му
импресиван споменик у Топчидерском
парку, али нису послушали његове заветне
речи. његова наслућивања будуће судбине
српског народа обистинила су се 1941,
1945. и 1991. Године, на његову велику штету
и уз поразне историјске чињенице за
његову даљу егзистенцију.
У
сваком случају, Арчибалд Рајс спада у
великане историје Србије и српског
народа. А може се слободно казати да,
као ненадмашан документариста и као
велики писац, заузима почасно место и
у српској историографији периода Првог
светског рата 1914–1918. године.
Нема коментара:
Постави коментар